САМО НАС ЉУБАВ МОЖЕ СПАСИТИ приредила Катарина Брајовић, предговор протојереј ставрофор Драгомир Сандо, доктор богословије, поговор Катарина Брајовић, издавач Глобосино АЛЕКСАНДРИЈА, 2007.        Ова књига настала је поводом доделе Ордена Светог Саве Љиљани Хабјановић Ђуровић и садржи изводе из интервјуа у којима је она одговарала на питања везана за свој доживљај вере и хришћанске љубави, почев од 1992. године.        У књизи су објављене и фотографије са њених ходочасничких путовања, фотографије радне собе и драгих предмета, који такође представљају важан део живота Љиљане Хабјановић Ђуровић.

 

 

Само нас љубав може спасити

     Писана реч која говори истином и лепотом је чудо. И писац који говори добротом ту исту каквоту речи оваплоћује, те он постаје извор чуда речи. А Љиљана Хабјановић Ђуровић је писац. Она је и саучесник и тумач апстракције и осећаја, субјективности и времена, опипљиве маште и реалности који се претачу у живу и живоделатну реч, тако да се на објективан начин спушта на тле, остављајући траг. Ништа друго не оставља траг до писана реч. „У почетку бјеше Ријеч (Логос) и Ријеч бјеше у Бога, и Ријеч бјеше Бог.“ (Јн.1, 1). Речоносци, породитељи речи и њени преноситељи чистих уста и >срца постају христоси, следбеници и истражитељи живе Речи.
     У потрагу за тим циљем, препознајући оне који су „већ видели Христа“, узаном стазом литице упутила се писац Љиљана Хабјановић Ђуровић преко својих јунака у романима од Петкане до Свих жалосних радост. Ја је намерно не називам књижевницом него писцем. Писац ми личи на ствараоца, на онога ко је близак речи и Речи или се непрестано труди да се са њом поистовети. Књижевник је некако ужи појам, неко ко је сам себи довољан. Књижевност постоји само због књижевности. И само књижевници имају право да хвале или прекоревају књижевнике. Зато су ваљда и омражени у Новом завету. А писац се даје и раздаје. Као љубав. Што се више даје, све је више има. И писац најмање пише за писца, зато му теме нису само књижевне, него обичне, наративне, историјске, духовне, поучне, претеће, опомињуће, подстицајне, уплакане...
     Тако ја видим и доживљавам изнутра жену о којој је овде реч. А да би се све покренуло, потребан је велики и снажан динамизам. Потребна је снага целосна, људска, захваћена благодаћу Божјом, аналогна сопственом труду. Тек у тој испреплетаности нити потке и основе, жеље и њеног досезања, Господ зна да покваси Свој кажипрст у мастило и отпочне заједно са руком несигурног писца да исписује прва слова благочестивог текста. Убеђени смо да су се тако рађале, настајале и завршавале књиге госпође Љиљане Хабјановић Ђуровић. И читаоци су их препознали. Били су то све личности и догађаји као у њиховом садашњем времену. А пишчево умеће их је водило иза кулиса историјске завесе; у недра и под скуте, на места где се шапутало и интимно Богу молило, у подруме и житнице, у нешто чега није било, а тако нам се чини познатим. Задивљени читалац се потпуно предавао понуђеним причама. И тако десет година. Редови за све, па и за ове нове књиге. Погледи су били разних намера, али је штампарска преса била неумољива. Бројчаник је бележио до тада невиђене бројке.
     Намера ове уводне речи није била да укаже на потпуни разлог нити начин читалачке „похлепе“ ни тражења одговора због чега је тако острашћено узимана књига Љиљане Хабјановић Ђуровић у руке и упијана. Смисао је други: да и она проговори о себи слично онима који су говорили о њој. А она то говори управо у књизи која је у нашим рукама. И ево опет повода да се прилике разлуче, јер ауторка говори о себи потпуно искрено, ненаметљиво, објективно и срцем, готово до наивности. У ствари, препознаје се да је све што је речено у разним временским приликама и размацима наставак иза тачке последње до сада написане књиге госпође Љиљане. Она говори језиком својих јунакиња. Она почиње да размишља слично њиховом начину размишљања. И да делом себе, колико је то могуће, живи њиховим животом. Одабрала је углавном разговоре који су везани за њен однос према вери и према хришћанској љубави. И са разлогом. Ако бисмо тражили кључне речи из неколико последњих романа, а можда и из целог пишчевог опуса, те речи би гласиле: вера и љубав. И једна и друга реч подразумевају начин рађања и постојања човека. А у том сазнању се огледа и смисао живота свакога понаособ. Ови разговори нам дају директан одговор из поменутих књига само у неколико реченица или мисли, слично оним загонеткама чије решење тражимо на скривеној страници књиге. И још нас на нешто подсећа овај, рекао бих, нови жанр и правац помало заступљен у уметности. Ево једног примера: Све је чешћи случај да се о неком снимљеном филму снима и то како је он настајао. Тај „стил“ доноси сазнања и открива низ непознаница о делу које се представља. Тако би се поред свега наглашенога могло рећи да су дела госпође Љиљане Хабјановић Ђуровић настајала и на тај начин што се брдо >литературе спренало и уграђивало у романе, а да се са научних претпоставки није одступало. Та врста рада носила ју је до најсуптилнијих богословских књига чије само фрагменте и делове данас читамо на српском језику.
     Поред тога, писац нам открива своју породичну устројеност и начин живота домаће цркве као једног од дивних примера како данас треба да изгледа породица прожета најдубљом земаљском љубављу.      Тако из само неколико штуро поменутих разлога поздрављамо и излазак из штампе плодова ове љубави, тражећи у њима и преко њих залог доброте која ће нас преко ових речи и њима сличних привести смислу нашег постојања. Зато ћемо после овог понуђеног и прочитаног материјала пустити писца да преко писане речи и даље се остварује као писац постојан у својој и нашој вери, постојан и снажан у својој и Христовој љубави.

Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо   

 

 

Радост тајне стварања

     Писање природом својом иде у прилог неизрецивости исконскога Логоса, оној првобитној памети из које све проистиче. Писац је много више медијум тог почетка, тајанствена веза са творачком енергијом, него креатор сам. Питање је аутопоетичке искрености да ли ће скромну меру свог личног ауторства писац признати или ће, не увиђајући божанску природу језика, себи придати улогу „свезнајућег приповедача“. Често рукопис својом унутрашњом логиком надмашује аутора, говорећи и више и дуже и детаљније, понекад чак и оно што писац није могао, знао, нити желео да напише. Као да пише више руку, уписујући и оно што потписник није ни замишљао.
     Те неизрецивости и те како свесна, најчитанија српска књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић управо настоји да докаже кроз своје духовне огледе да човек никада није сам у свету видљивог, већ да стварност садржи и оно што човек ретко види и још ређе појми и чему може да се приближи једино вером.
     У својим романима Петкана, Игра анђела и Свих жалосних радост Љиљана Хабјановић Ђуровић извија вертикалу хришћанског постојања дајући романескни облик биографијама које су у нашу свест биле урезане као ликови са икона и фресака. Придајући толико неопходну трећу димензију архетипским сликама Свете Петке, књегиње Милице и, изнад и пре свега, Пресвете Богородице, Љиљана отвара дубље очи духовног знања и осећања, преузимајући на себе улогу водича кроз пределе непромењивих и непролазних вредности.
     Ликове романа Љиљане Хабјановић Ђуровић тешко је задржати међу корицама књиге. Они као да имају сложеније егзистенције, само су привремено у тексту, а никада само на папиру. Ту су војске анђела које се непрестано врте у девет кругова, ту су светитељи и светитељке, ту промичу они који живе у сновима и који живе за снове. Наравно, и више од тога.
     Љиљана Хабјановић Ђуровић о процесу настајања својих романа говори искрено и надахнуто, пружајући прилику сваком читаоцу да подели искуство и радост тајне стварања. Писање романа је тотални физички и духовни ангажман, процес који тражи посвећеност вишег реда, готово монашку дисциплину, снагу духа и имагинације, закључујемо из њених речи, али и онај неопходни духовни потицај, онај саморазумљиви знак више памети.
     Аутопоетички искази Љиљане Хабјановић Ђуровић нису само драгоцени књижевни документи, то су и дирљиве исповести о духовном сазревању и расту. Колико је Љиљана као писац градила портрете светитељки, толико су и оне стварале свога хагиографа, отварајући пред њом оне светле и свете пределе живота у које се ређе залази.
     И заиста, у једном од својих интервјуа, Љиљана ће рећи да „припада духовној и емотивној а не интелектуалној елити“, уверена да, како каже, „писац све црпи из себе, из свог мисаоног и емотивног света“. Управо зато што региструје емотивне покрете својих јунака, бележећи душевна превирања као биографске отиске, Љиљана ствара слике уједно дубоке и уједно бистре, као реке. Емотивна пређа у основи обећава нерасточивост Љиљанине прозе: осећања никада не застаревају нити се мењају. Држећи се чврсто те емотивне нити која прожима све, Љиљана нас доводи до Истине за којом трагамо.
     Ценећи и мисионарску димензију стваралаштва Љиљане Хабјановић Ђуровић, на предлог патријарха Павла, Свети синод Српске православне цркве уручио јој је орден Светога Саве, на Божић 2007. године, за „делатну љубав према Светој мајци Цркви, посебно осведочену књижевним делом којим истрајно сведочи Христа Васкрслога“, како стоји у образложењу српских архијереја.
     Но, пут до овог високог црквеног признања водио је преко трња, као и обично. Љиљана Хабјановић Ђуровић, попут многих припадника њене генерације, рођена је и одрастала у друштву које није с одобравањем гледало на хришћанске вредности, посебно ако су оличене у Српској православној цркви. Ипак, оно драгоцено зрно веровања у врт њене дечије душе посадила је мудра бака, мајчина мајка, која је знала да се без душе и вере не може живети ни преживети.
     „Сада сам мирна и сигурна верница“, каже Љиљана. До те тачке на свом духовном путу стигла је након година размишљања, истраживања, преиспитивања... Њена духовна авантура траје од најраније младалачке потребе за самоспознајом а вођена је снажном интелектуалном радозналошћу, духовном безазленошћу и непрестаним поривом за безинтересном љубављу.
     Живот и дело Љиљане Хабјановић Ђуровић поклапају се у једној равни: оне вредности које беспоштедно заступа у својим романима као моралне тачке ослонца својих јунакиња, сама настоји да примењује као образац за успешан, достојанствен и складан живот. И у интервјуима говори о својој свакодневици, о односима унутар породице, о својим бригама и очекивањима. То су заиста ретки, а тиме и драгоценији, примери пропагирања такозваних позитивних вредности у савременој српској јавности.
     Наиме, у нашем друштву већ недопустиво дуго траје јадиковка о посрнулим традиционалним вредностима, о испражњености једне вредносне матрице и о недовршености и непримењивости оне друге која треба да замени стару и већ превазиђену. Међутим, морални нерв наше најшире читалачке публике није угашен, ако се суди по тиражима које достижу романи Љиљане Хабјановић Ђуровић. Читаоци желе да кроз литературу приме и моралну и духовну поуку, да спознају образац живота који води обожењу, да прибаве живу икону честитости и сведочанство да се храброст, истрајност и врлина поштују и цене.
     Ова публикација настала је са циљем да се накнадно сагледају постепености духовног преображаја и узрастања Љиљане Хабјановић Ђуровић, кроз след њених размишљања, кроз тај крајњи резултат унутрашње борбе. Још у првим наступима из 1992. године, кад је објавила своје ране романе, као млади писац на прагу озбиљније афирмације, она је осетила за неопходно да саопшти јавности како крст који носи није модни детаљ, ма колико се то косило са њеним политичким уверењима. Одмичући на путу духовног сазревања, њено схватање вере постаје све сложеније и доминантније у интервјуима и другим наступима.
     Љиљана Хабјановић Ђуровић несебично нас уводи у најдубљу интиму свог духовног живота, показујући колико је моћно то што она проживљава не само на свакој страници своје прозе, већ и кроз сваки духовни наук. Јунакиње њених романа су и у њеним сновима и у њеној јави и у њеним осећањима, као неодвојиви део реалности, било у метафоричком било и дословном смислу значења ових речи.
     О том „надирању“ књижевних јунака у живот аутора сведоче многи писци и то се прихвата без посебних коментара, нарочито кад су јунаци плод пишчеве маште. Међутим, јунакиње Љиљанине прозе нису само измаштане, оне су створене према историјским личностима, то су приче о животима који су проживљени и који су део најшире образовне матрице. Фасцинација коју доживљавамо кад Љиљана Хабјановић Ђуровић говори о детаљима из свог стваралачког процеса тим је већа што су њени јунаци најсветије и најславније личности хришћанства. Зато текстови који су пред вама сведоче о недостижном богатству духовног живота писца на изузетно упечатљив и непоновљив начин.
     Збирка документарних текстова Само нас љубав може спасити настала је у спомен на значајан тренутак у књижевној и духовној биографији Љиљане Хабјановић Ђуровић, на онај ретки а тиме и драгоценији тренутак у којем се књижевно дело награђује. Управо са намером да покажемо како то признање није додељено случајно, сакупили смо и укоричили овај материјал као непорециво сведочанство упорног рада и узрастања у вери, као специфични пример јавног и отвореног мишљења, које тиме што је јавно није мање уметничко и интимно.
     Из обиља новинарских бележака, најчешће у форми интервјуа, направили смо вишеструко редуковани избор. На то сажимање били смо приморани не само из разлога економичности овог издања, већ и зато што су се многа питања понављала из интервјуа у интервју, па самим тим и одговори. С друге стране, неки текстови морали су бити одбачени као несавршене интерпретације изјава Љиљане Хабјановић Ђуровић, толико несавршене да се смисао онога што је требало да се каже сасвим тешко назире или се уопште не види. Такође, има и написа објављених у штампи у којима је изворно значење изреченог не само неповратно изгубљено већ и упадљиво искривљено. Коначно, за читаоце може бити од важности и чињеница да је у избору извода из интервјуа учествовала Љиљана Хабјановић Ђуровић, па се они могу сматрати и неком врстом накнадне ауторизације.
     Фото материјал који логично илуструје тему ове књиге преузет је из приватне документације Љиљане Хабјановић Ђуровић и њене породице. И у избору фотографија приређивач се такође у великој мери ослањао на помоћ Љиљане Хабјановић Ђуровић, тако да је тачност података неспорна.
     Посебну вредност у документарном смислу, по дубоком уверењу приређивача, може имати избор пригодних говора сачуваних у приватној документацији Љиљане Хабјановић Ђуровић, иако су неки од ових текстова и раније били објављивани у дневној штампи, углавном у скраћеним верзијама. Колико због текста, ови говори су интересантни и због историјског контекста. У том смислу, њихова вредност за разумевање друштвених околности крајем двадесетог и почетком двадесет првог века протоком времена биће све значајнија.
     Да би се заокружио у логичну целину, овај темат је проширен изводима из Територије читања, књиге разговора са Љиљаном Хабјановић Ђуровић, аутора Милоша Јевтића, и интегралним записом радијског интервјуа који је за цетињску РадиоСветигору урадио Спиридон Булатовић. Захваљујем се и господи Јевтићу и Булатовићу што су дозволили да се њихов рад користи и на овај начин. Ту је и текст из књиге Како писци пишу, али како је реч о тексту чији је аутор Љиљана Хабјановић Ђуровић од приређивача Славише Лекића нисмо тражили неко посебно одобрење за поновно објављивање. У сваком случају, и њему захваљујемо што је уложио напор да се сабере значајна збирка аутопоетичких текстова савремених српских писаца.
     С уверењем да ће спознаји вере, али и књижевности, сваки читалац ове књиге за корак бити ближи, од срца је препоручујем као знак поред пута.

Катарина Брајовић