Свих жалосних радост

 

 

КРИТИКЕ – ИЗВОДИ

Сбих жалосних радост

САСУД ЉУБАВИ БОЖЈЕ

     Књига Свих жалосних радост госпође Љиљане Хабјановић Ђуровић највише подсећа на црквену и богослужбену збирку молитвених песама Акатист. Чудотворна руска икона која је даровала име овој књизи је дело непознатог аутора из 1752. Њеној необичности се може придодати стих који се налази на икони који каже: „Гладних молитељко, нагих одећо, болних исцељење“. А молитва којом се моли пред њом гласи: „Богородице Царице, неискусобрачна Дјево, Богородице Маријо, моли за нас Сина Твојега, који је тебе заволео, и Који се од тебе родио, Христа Бога нашега – да нам подари опроштај за грехе, свету мир, земљи плодова изобиље, пастирима светост и целом људском роду спасење. Градове наше и земље руске од напада странаца заштити и од међусобног истребљења сачувај. О, Мати, Богољубива Дјево! О Царице свеопевана! Ризом нас својом покриј од сваког зла, од видљивих и невидљивих непријатеља нас заштити и спаси душе наше“.
     Једно од живих сведочења говори да је Пресвета Богородица окончала свој овоземаљски живот у позним годинама свога живота. На питање како је изгледао њен лик, сачувана су сведочанства код Св. Епефанија и Никифора Калиста. Била је нешто виша, изнад средњег раста. Боја лица је била као цвет зрна пшеничнога, а која је била светле смеђе боје, рекло би се златасте. Очи су биле тамноплаве, поглед продоран, са зеницама боје сличне боји маслине, а обрве су јој биле спуштене и црне, нос издужен, усне сличне цвету руже пуне љубавних речи, лице ни прешироко ни преуско, али мало издужено. У њој се огледало савршенство и смерност у свему. Велика је била земаљска радост савременика њеног живота да се сретну с Пресветом. Свети Дионисије Ареопагит, након свога обраћања у хришћанство, удостојио се овога дара. Он ће писати: „Сва лепота њене божанске душе осликава се на њеном лицу, али та спољашња лепота је била само прозиран покривач кроз који су се провиделе све врлине непорочне лепоте њеног разума и душе“. Али ово су спољни изгледи који су најављивали само унутрашњу лепоту, у којој је скупљена сва благодат једног савршеног земаљског бића, о чему ћемо читати и у књизи Свих жалосних радост.
     Књига је природни наставак Петкане и Игре анђела. Попут великих и светих ликова који се помињу као носиоци претходних прича, њихов однос је припремни у односу на Богородицу. Као што је Претеча утирао пут за долазак Спаситеља, тако ће нова књига Љиљане Хабјановић Ђуровић стилом, мудрошћу и изванредним познавањем прилика у време земаљског живота Богородице бити наставак тако читаних претходних романа. На једном месту Свети Јован Богослов ће рећи: „Када би се све написало што је Христос учио и проповедао, мислим ни на сами свет не би могло стати“. Што се односи на Христа могло би се делом односити и на Пресвету Богородицу. Како многе појединости нису забележене, а препознатљиве су између стихова Новог завета, то луцидно препознаје ауторка и износи нам на видело. Она као да се саживела са климом, топографијом, попут апостола Матеја, начином живота и обичајима, породичном атмосфером новог Израиља, приповеда нам тако снажно и недвосмислено.
     Богородица је чак и у Јеванђељима стидљиво помињана када су била многа чуда која је Христос чинио. А писац их наглашава као живо сведочанство у коме својим присуством учествује Богородица, од Кане галилејске, где инсистира на првом чуду, па до вазнесеља свога Сина првенца.
     Списатељка је потпуно доживела догађаје из живота Богородице. Између Мале и Велике Госпојине, Богородичиног рођења и Успења, налази се најлепша прича и песма о Богу и људима. Она је толико лепа и тајанствена да представља истовремено и највеће чудо које се догодило и које ће се икада у времену догодити, чудо веће чак и од стварања света, а то је појава и улога у свету Пресвете, Пречисте и Преблагословене, увек Дјеве Марије, а преко ње и кроз њу Оваплоћеног и на свет донетог Господа Исуса Христа. По божанском устројству и поретку она је врхунац и окончање сваке икономије спасења. Пресвета Богородица је сасуд љубави Божје према човеку, и место загрљаја Бога са човеком, на коме ће се градити тајна спасења рода људског.
     Аутор ове књиге је изузетно храбра жена. О Богородици, каквим је начином и приступом пошла госпођа Љиљана, ретко да би се осмелио да пише и најхрабрији теолог. Ово је препевано Јеванђеље, где је обухваћен цео живот Преславне. Рождество Богородичино, које има свој увир у Великој Госпојини, и које је било наговештај свега онога што ће се збити, у исто време је датум и место где ће се обистинити сва старозаветна припрема човечанства као и речи пророка о Њеноме доласку у свет. Тако Њена личност представља почетак и крај, саборност свих догађања и свих празника о Пресветој у календару као једне целине и пуноће. У Великој Госпојини се замеће Мала Госпојина. Рођена у малом граду Назарету, повратила је сјај и славу његову својом колевком, добивши име Марија, што би значило: Госпођа, Нада, Утеха или, у слободнијем преносном смислу, Нова Ева и Мајка свих нараштаја. Писац осећа једну целину у животу Преблагословене. А сваки празник подједнако је емотиван и дирљив – матерински. Поред њеног чудног доласка на свет, аутор се опомиње и Ваведења, јер се у том празнику огледа свештено увођење Најблагословеније у храм, и једно од првих, али и најјаснијих наговештаја Цркве Христове. По свом осећању у догађају дирљивом до бола, писац ваја поново ликове њених благочестивих родитеља Јоакима и Ане, а с њима и оне који су их пратили, своју трогодишњу кћер привели и посветили Богу у јерусалимском Соломоновом храму. О Благовестима, на анђеоске речи: „Радуј се, Благодатна!“ узвратила је узвишеним речима: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Спасу моме што погледа на смерност слушкиње своје“. У Великој Госпојини своје место налази божићна породиљска ноћ, када је Бог постао човек и Богочовек, а човек наречен да постане човекобог по благодати. Радост Сретења је испунила њену душу као што ће бежање пред гонитељима (од оних који су тражили душу Детињу) у Египат као страх за Богомладенца бити прва болест која ће по предсказању Светога Симеона Богопримца бити оружје које пробада душу. Чудо у Кани галилејској, и њене речи: „Њега послушајте“ остају вазда свеже и актуелне. И многа друга збивања из Христовог земаљског живота праћена су материнском љубављу и треперењем. Придодавала је снагу апостолима кад би малаксавали у вери макар само кратко време кад су остајали без Учитеља. Скрхано срце Материно под крстом и јерусалимску радост Васкрсења како бисмо у потпуности схватили без овог Празника? Успење је печат свих ових догађаја и посебан начин Њеног представљања, али путоказ и правац пута и последњих земаљских дана за све нас. Успење нам речито говори о смислу нашега живота и последњим временима најснажнијим примером. Попут Вазнесења Христовог, Источник живота Пресвету приводи животу посредством смрти. Смрт, која је некада била одвратна и мрска, сада се прославља и велича. Претходно је доносила тугу и жалост, сузе и потиштеност, а сада се назва узроком песме и славља. Ту је у другом делу књиге незаобилазан лик Светог Јована Богослова, онога љубљеног Христовог ученика. Христос са крста поручује Богородици: „Мајко, ето ти сина!“ и „Сине, ето ти мајке“. Земаљска смрт Пресвете Богородице показује савршеност и блаженство, сведочећи тако непроменљивост њених врлина – Њу која је ту огавну појаву преточила у радост. Тако се догодило да је Њено најсвештеније и најнепорочније тело, предајућ се светом погребу, било пропраћено пратњом труба небеских непорочних весника.
     Писац се осврће на последње дане које је Пречиста Марија проводила у дому Светог Јована Богослова, на гори Сионској, претходно посећујући сва места освештана ногом Сина јој и Спаситеља света. Око ње су се окупили сви апостоли, знавши за вест о престављењу Најсветије и били су испуњени тугом. Она их је тешила речима: „Не реметите моју радост својим сузама. Одлазим Богу и Сину своме, а ви пак однесите моје тело у Гетсиманију и тамо га сахраните на уобичајен начин, па се вратите на проповед која вам предстоји. А мене ћете, ако Господу буде угодно, видети после успења мога“. По сведочењу Светога Јована Дамаскина, Света Марија је умрла смрћу људском. Али, она је још при рођењу Спаситеља превазишла границе наше природе. Тако је и њена смрт, иако природна, у исто време била изнад природе, те се не назива смрћу него Уснућем или Успењем.
     У нашим храмовима у олтарској апсиди се слика Пресвета Богородица као она која је шира од небеса, а на западном зиду се слика Успење Пресвете Богородице. Цео храм је, у ствари, Она која је храм и лађа нашега спасења. Она је Нојев ковчег који приводи пристаништу, стишавајући буре и потапајући грех. Она је праслика купине која гори, а не сагорева. Она је златни сасуд и трапеза, и процветали жезал Аронов (Јев.9, 2–4). Пресвета је ужарена пећ која је орошавала, али у исто време жарила обличје божанског Огња који је у њој обитавао. Она је Јаковљева лествица, која непрестано везује земљу и небо, и Давидово руно, на које је Син Божји сишао као киша (Пс.73, 6). Како не напоменути пророка Исаију, који је прозорљивим очима много раније гледао догађаје који ће уследити: Ево дјевојка ће затруднети и родити Сина који ће се звати Емануел, што значи: с нама Бог (Ис.7, 14; уп. Мт.123), те пророка Језекиља (Јез.44, 2) и безброј других сведочења и сведочанства о слави и величини, Тебе Пресвета.
     Последњих земаљских дана, у намери да опходи Сину свом, окружена силом анђеоском, душама праведника, патријарха и пророка, остала је осврнута на свет, који непрестано благосиља, о чему тако живо сведочи, ево, и ова књига. Бива праћена почасном стражом, и поворком и још с небројеним мноштвом богоносних отаца који су се сабрали у свештени и божански Јерусалим, певајући богонадахнуто свете химне и песме. Њој у част и славу. Уистину, цео роман сведочи како се положила круна свештена на главу Преблагословене царице, чинећи друштво Светој Тројици. Ово сведочанство се придружило сведочанствима целога света, јер нема краја земаљскога који не прославља Њено Пресвето име, и да га људски нараштаји не помињу и не узимају је молитвом за сведока. Многи градови су подигнути под њеном заштитом, а један је и овај наш – Београд. Многи храмови су подигнути у њену славу и част, а један је и онај који је подигнут баш овде, у Београду, у време Стефана Лазаревића, и био је посвећен њеном Успењу. Прве и највеће окућнице и светиње у нашем роду, Хиландар и Студеница, под молитвеном су заштитом Пресвете Богородице. Највећи број икона с чудотворним дејством носи њен лик, почев од Тројеручице, Млекопитатељнице, Утешитељке, Одигитрије, Умиљенице, Владимирске, Елеусе, Достојно јесте, Богољубиве, Казанске, Лепавинске и ко би их све набројао. Нема богољубиве хришћанске земље ни краја а да нема у њој Богородичине чудотворне иконе.
     Прва од неколико чудотворних икона Свих жалосних радост помиње се још 1106. године у Кијеву и везана је за Лаврску болницу. Али књига носи са собом све ове иконе. Честитајући Љиљани Хабјановић Ђуровић на великом труду око велике и свете теме, уверени смо да ће књига поновити оно што се до јуче сматрало непоновљивим у односу на Петкану – да ће доживети њен тираж и њену читаност, а можда и надмашити је.

Протојереј др Драгомир Сандо   

(Реч на представљању романа Свих жалосних радост, О великомчетвртку 2005; Текст објављен у часопису „САВРЕМЕНИК“, Београд, број 132133/2005, 134/2006. године)

 


Литерарна позлата иконе
Свих жалосних радост

     За кратко време Љиљана Хабјановић Ђуровић је литерарно оживела три изузетно значајна лика из православне и српске традиције: светитељку Св. Петку у роману Петкана (2001), књегињу Милицу у роману Игра анђела (2003) и Богородицу у најновијем роману (2005) названом по чудотворној икони која се налази у Русији.
     Наведена имена показују одважност и озбиљност литерарних прегнућа ове ауторке да књижевно отелотвори ликове који су већ одавно формирани у памћењу и искуству векова, што је велико ограничење и наметнути оквир за имагинацију писца који треба да новостворени лик донекле саобрази оформљеном моделу, а с друге стране треба да да сасвим нови свој лик, оригиналан и прилагођен фабули, односу према другим ликовима, представљеној стварности у делу. Управо у том „свом“ портретисању Љиљана Хабјановић Ђуровић постиже мајсторство, она заиста „оживљава“ дубинским осветљавањем њихове психологије, саобразне и биографији стварне личности и карактеру који произилази из поступака. Савремени читалац ће Богородицу, захваљујући роману Свих жалосних радост, доживети у свој пуноћи бића које је и овоземаљско, а не само сакрално. Но, да погледамо како се то постиже: у постојећи Новозаветни канон, животопис Богомајке исписан руком апостола и сведока њеног живота Јована Богослова, који јој служи као прототекст, Љиљана Хабјановић Ђуровић властитом имагинацијом скицира, цизелира оне минуциозне појединости које творе „прави“ лик, чине га животним, блиским за поимање. Роман је иначе компонован у нараторском двогласу Јована Богослова и Марије, будуће Богоматере. Ево како је ауторка дочарава сугеришући њену људску и духовну суштину: „Преплавила ме је туга. Осетила сам да ћу заплакати. И пружила сам руке да потражим додир својих родитеља. Тада сам га угледала. Био је заиста прекрасан. Младић, а помало налик на девојку. Чудесно отмен. Носио је белу одору, а његова појава засенила је све богатство свештеника, левита и наших рођака.“ Овако је описан тренутак уласка у Храм девојчице Марије, коју су остарели родитељи завештали у знак захвалноти Богу што им је подарио пород, онда кад то више ни биолошки није било могуће, осим у Божјој промисли. У цитираном пасусу, описан је страх од непознатог при ступању у Храм, од раздвајања са родитељима. Међутим, писац одмах уводи чудесно у своје реалистично приповедање, даје слику анђела чувара који ће „водити“ Марију у Божијем науку, увести је у део олтара у који нико живи није крочио јер би га одмах муња згромила, и тиме је предочио присутнима ко је Марија, да је изабрана, да није „обична“. Запазићемо такође да писац уверљиво портретира анђела, дајући му андроген изглед у којем су стопљени мушки и женски лик, односно оно што указује на бесполност и оностраност, чисту духовност, тако нам добро знану са икона. То што га мала Марија види, а други не, „показује“ да је она имала наднаравна својства, односно, да је била рођена са одређеним задатком који ће у свом животу и испунити. Родиће Спаситеља и винути се у вечно трајање. Све те биографски познате чињенице Љиљана Хабјановић Ђуровић ће литерарно надградити, створивши лик близак данашњем поимању жене свесне да је обавезана судбином, да мора поднети трагику и узвишеност такве судбине. Начин на који она прима и стоички подноси свест о страдању Исуса Христа упркос сазнању о његовој Божанској природи је задивљујућ, јер је ауторка приказује као биће подељених емоција, мајчинских и оних које осећа као верујуће биће, и то двојство између дужности чиста срца и обрекнутости Богу и телесног трпљења због бола од немоћи да телесни део свог Божјег сина поштеди патње је сјајно дочарано. У томе јесте лепота овог романа, што не идеализује и не пренаглашава Божанско у Христу и његовој мајци, приказујући их изван патње под Божјом заштитом, напротив, она верно слика ту патњу, не нудећи бајку, већ указујући на нужност суочавања са болом, искушењима и њиховим превладавањем како би се стигло до циља и властите остварености. Заснивајући роман Свих жалосних радост на историјској грађи, ауторка пред читаоце износи сложене односе међу народима, религијама, обичајима и веровањима унутар Римске империје и Јудеје, као једне од њених поробљених провинција, у којој се одвија радња романа, а догађаји су везани за зачетак хришћанства, односно, садржаје описане у исповедном тону апостола Јована, изгнаног из Ефеса где је живео са мајком Исуса Христа, коју му оставља у завет. Сликарско умеће описа дато је у призору који се визуелно доживљава. „Патмос коштица урме бачена у море посред великих дванаест острва близу малоазијске обале. Овде сам доспео вољом Домицијана, владара Рима и свега што су Римљани под своје ставили и држе силом и страхом. Ја, Јован, брат ваш и заједничар у невољи и царству и трпљењу, заточен сам због речи Божје и сведочења за Исуса Христа.“ Из наведеног цитата се запажају врлине приповедања Љиљане Хабјановић Ђуровић, које су јој прибавиле статус најчитанијег писца у многим библиотекама, а то су економија израза, пластичност, директно увођење у срж радње. Осим тога, вредна је хвале способност оживљавања јеврејске културне и религиозне традиције као нечег што је непознато и у шта је морала добрим проучавањем да се наоружа да би усвојила поглед на свет, лексику, каноне, као уосталом и канонско поимање описаних ликова и Богородице и Исуса Христа који је подробно описан, осталих апостола, римских царева, Марије Магдалине и читаве галерије других ликова, показујући да је зло и пре два миленијума моћно разарало племените напоре појединаца као и данас, али да му је у лику Спаситеља показан бесмисао и нужност избављења. Љубав као противмера злу показана кроз духовно трајање, кроз стапање са Логосом, Божјом речју из које ниче живот, и вера у смисао човекове егзистенције и патње је доследно реализован у роману Свих жалосних радост, који је исписала списатељка надахнута да фантазмагорично представи као стварно и испева поему – молитву о најлепшем лику хришћанске цивилизације и есхатологије.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић   

(„ЈЕДИНСТВО“, Књижарски излог, Приштина, 6. јун 2005. године)

 


Васкрс мита

     Као да је толико писала да би до ове књиге стигла. Љиљана Хабјановић Ђуровић начинила је роман о Богородици Свих жалосних радост с примереним надахнућем, онако како се рађају дела посвећена, кад у творачкој утроби сазру језик и мера и све бива мироточивост сразмере и склада, онако како се зидају храмови и одаје најдубља пошта и слава. Речи се круне из недара и бивају непогрешиво кадре да казују ону границу кад митско почиње да бива и живи око нас, а све вазда остаје узвишено.
     Чаролија уметности и моћ мита се овде једначе и усаглашено сарађују по неком дубљем закону и вишој помисли. А опет, оно што је миленијумима знано, овде поново бива ново и непоновљиво у драми трајања. Све се, изнова васкрсло и као поново откривено, оживљава пред нашим очима и бива ту опипљиво и схватљиво. Матрица мита није нигде изневерена, а прича стиже до нас као да се управо збива и као да је први пут откривамо и преживљавамо.
     Није ту просто реч о степену уметничког искуства него, рекло би се, о изабраности и надахнућу. Љиљана Хабјановић Ђуровић је овом књигом надмашила све своје претходне књиге, као да је предметом до кога је доспела изашла на раван уметности у којој све има прозирност видовитости и мудрост искуства. И кад слика искушења Богородице и моћ вере и страдања њенога сина Исуса, она казује нешто што нам открива најдубље тајне и најважнија сазнања. Та моћ реинкарнације мита, способност да он поново оживи и буде делатан као што је то био толико векова пре, овде, чини се, није само моћ уметности него и нешто дубље, посвећеније и освећеније, нешто што уме да се наставља и продужава, али и слави и оживљава у времену.
     Драма ове књиге није само духовне него и земаљске нарави. Божанско и људско овом књигом су измирени. Моћ уметности и моћ мита нашли су се под крилом надахнућа, које као да није само дело искуства једне списатељице, него и снага мита да се обнавља и изнова рађа међу нама грешнима. Необична књига и посебна њена мисија у времену коме се имплицитно супротставља и над којим сама собом чинодејствује, враћајући нас на пут који смо изгубили и до вере која нам све више недостаје. Нама и, бојим се, још више онима око нас.

Драгољуб Стојадиновић   

(„НОВОСТИ“, Књижевна критика, Београд, 25. јул 2005. године)

 


Роман икона

     На духовном путу Љиљаљне Хабјановић Ђуровић нови и моћни знак Свих жалосних радост, роман о Богородици, роман о жртви и патњи, о достојанству и узвишености.
     Ова повијест насловљена је по икони, али и сама јесте нека врста психоемотивне иконе Богородичине, тог лика истовремено блиског и нама метафизички удаљеног. Творење ове иконе у вертикали њеног постојања и само јесте нека врста чудотворства – са једне стране ту је пунина приказа живота Светитељке, а са друге огледало у коме се може препознати сваки читалац у трагању за рјешењем вјечитих људских загонетки.
     Свих жалосних радост неминовно је и књига мудрости, која своје исходиште проналази у најдубљој ризници духовности хришћанске цивилизације, приносећи у наш поглед далеки и савремени почетак, вријеме испуњења старозавјетних обећења и пророштава. Одваживши се да тако општи и тако познати мотив рекреира и ревитализује у овом роману, Љиљана Хабјаноивћ Ђуровић је само мало помјерила оквир библијске приче и средиште пажње усмјерила према Марији, кћери Аниној и Јоакимовој, оној која је узвишена међу женама.
     Свих жалосних радост потврђује теорије савремених истраживача књижевности, по којим умјетничко писање проистиче из повлашћених читања. У овом случају, ријеч је о плодотворном читању текста за који се вјерује да је највише коришћен, јер је темељан за читаву хришћанску васељену. Упркос тим чињеницама, пред нама је узбудљив, драматичан и по мјери најзахтјевнијег читалачког искуства првокласан роман. Истовремено, овај роман није апокриф, не излази из тог помјереног оквира библијског предања нити нарушавањем фактицитета нити надоградњом познате приче. Дакле, није ријеч о слободном раду имагинације инспирисане библијским текстовима, већ о много сложенијим ауторским амбицијама.
     Ријеч је о преданом, дисциплинованом реконструисању на основу задатих и познатих података. И овим романом Љиљана Хабјановић Ђуровић оживљава традицијски жанр средњовјековне византијске књижевности, као што је то учинила у својим већ познатим дјелима Петкана и Игра анђела.
     По дефиницији, житије је нужна допуна и продужење Библије, како закључује Димитрије Богдановић. Али, зар то није Свих жалосних радост? Хагиографски порив допуњен је одговарајућим истраживањем у језику. Висока лексичка концентрација аутора појављује се у чистоти и једноставности текста структурисаног исључиво библијским рјечником. За овакав напор потребна је виша, рекло би се поетска писменост, која Љиљану Хабјановић Ђуровић није напуштала од прве до посљедње стране овог романа. Пунина повиједања постигнута је разлагањем јединственог ткива приче на два приповједна гласа. Кроз ту специфичну диглосију теку двије паралелне повијести које се међусобно надахњују и подржавају, али су истовремено и независне, тако да у овом роману имамо заправо два. Један који представља исповијест Пресвете Богородице и други који је свједочење Јована, најмлађег међу апостолима, о Мајци Божијој. Уколико је предмет приповиједања и жанр тако традиционалан, сама техника писања, пак, сасвим је модерна, да не кажем постпостмодерна. Цијели овај роман настаје као израз интертекстуалне комуникације са врло јасним рефлексима према ранохришћанским списима. Разуђеност приповједног тока на два правца такође је карактеристична за оно што се назива модерним начином писања. Коначно, ту је и писање као један реверзибилни процес, у односу на фрескописање, као једини медиј у коме је, до сада, било могуће изразити овако сложену поставку. Љиљана Хабјановић Ђуровић вратила је ријечи оно што је морало бити предато слици, да би нашло мјесто у духовном животу народа. Овај роман на тај начин представља још један корак ка укидању нашег права и својеврсне привилегије да нам Свето писмо буде посредовано сликама, а не ријечима.
     Поставиће се свакако питање да ли је ауторка овог романа имала неки посебан духовни или други разлог да из мноштва библијских ликова одабере баш овај. Да ли је ријеч о фамозном женском сензибилитету или о тежњи да се у књижевности избори право на женску проблематику?
     Сва ова и слична питања из идеолошког регистра свакако заслужују да буду остављена без одговора, јер се иначе не би постављала да је као централна личност постављен било ко други из ове, како већ рекосмо, библијске галерије.
Наравно, овај роман има и своју неизрециву и неописиву страну, а то је његов високи духовни домет. Ту ја остајем без ријечи.

Катарина Брајовић   

(Реч на промоцији романа Свих жалосних радост у оквиру Међународног сајма књига у Херцег Новом „Трг од књиге“, 26. јула 2005. године)

 


Део културне ситуације

     Вероватно нема разговора о српској књижевности а да се после неколико реченица не спомене и чињеница да се књиге овде скоро и не читају. То нас онда доводи до једног само привидно бесмисленог питања: има ли уопште српске књижевности или је пак она само низ дописница које круже у затвореном кругу од хиљаду људи?
     Наравно, можемо рећи да читаоци уопште нису важни, јер је ретко шта од онога чиме се данас баве историје књижевности било читано. Ако је тако, онда проблем читаности не постоји. Међутим није тако: данас никоме није мило да, као писац или као критичар, учествује на промоцији књиге за седам људи.
     Љиљана Хабјановић Ђуровић нема тај проблем. У том смислу, она је један од феномена српске књижевне сцене. Међутим, књижевни кругови нису наклоњени романима ове ауторке. Разлог је можда чињеница што ти романи, пре свега, сведоче о недостатку модернистичке свести, која би се, за ову прилику, могла дефинисати као потреба да се истине прошлости (поетичке, епистемолошке, филозофске) доведу у питање, односно да се у књижевном тексту образује простор за поетички или филозофски новум. Овај модернистички темељ јесте, или је макар донедавно био, темељ за процењивање вредности књижевних дела.
     Последњи роман Љиљане Хабјановић Ђуровић Свих жалосних радост, роман о земаљском животу Пресвете Богородице, веома јасно показује недостатак такве свести. Наиме, религиозна тематика овог романа сасвим складно приања поетичкој одлуци ауторке да из свог писања протера било какве назнаке модерне свести. Читао сам Свих жалосних радост и нисам у њему открио покушај ауторке да макар мало зањише психолошко клатно ликова, нити једно место у коме би се у познату библијску причу инкорпорирало зрно неизвесности. А било је прилика. И није нужно да би таква модернистичка неизвесност утицала на коначну поруку романа, односно, његову правоверност. Штавише, чини ми се да би је само појачала.
     Да ли то значи да је роман Љиљане Хабјановић Ђуровић лош роман? Не нужно. Морамо се суочити са чињеницом да се на неким страним колеџима уместо текстова о Џојсу, данас пишу текстови о серијама каква је Buffy the vampire slayer. Да ли то онда значи да је поменута серија „вредна“, односно вреднија од романа Свих жалосних радост?
     У таквом културном миљеу роман Љиљане Хабјановић Ђуровић добија ново осветљење. Он постаје веома значајан документ једне културне ситуације. Наиме, религиозни потенцијал овог романа контрапункт је осећају који доминира нашом локалном транзицијом, а додао бих и оном планетарном. То је осећај несигурности. Човек не мора читати остареле америчке економисте који ће му шапнути на ухо да је све на свету данас много мање сигурно него до малопре. И да тај осећај данас повезује Урал, Суматру и Лос Анђелес снажно као страх од птичије грипе.
     Свих жалосних радост, супротно томе, настаје на темељима својеврсне поетике сигурности. То је разлог зашто ауторка тако стриктно прати библијску причу, без иронијског отклона и без наративних изненађења. Све ће се догодити као што је записано. То је слика реда и дашак утехе који греје читаоце овог романа. Читаност овог романа знак је и колико таквих читалаца има и колико су им потребне овакве књиге.
     Чињеница да овакви читаоци постоје, пре је изазов за теорију рецепције, него разлог за њихово занемаривање. Књижевност јесте институција елите. А ипак треба бити штедљив у употреби ове просте истине, јер је нужно, наиме, оставити места и за она рубна дела која су покушавала да елитног и обичног читаоца пре измире него супротставе. Свих жалосних радост није таква књига, али јесте књига која би се данас могла читати као својеврсни знак бунта.
     Наиме, у времену када латинско, римско поимање речи урбано све више клизи у варварски shopping, ова књига не може да рачуна на рекламу мултинационалних компанија и њихових медијских испостава. То доводи овај роман у парадоксалну ситуацију. Трудећи се све време да буде у дослуху са библијским потекстом, дакле, да не буде бунтован, он постаје бунтован у једном одређеном културном контексту. Са друге стране, многи текстови који хотимично желе да се представе као инцидент за јавни укус и мишљење не успевају да ни мало узбуркају читалачке масе.
     Отуда је Љиљана Хабјановић Ђуровић одиста феномен: она је документ о постојању једног читалачког укуса који није нужно понижавати, иако га није нужно ни прихватити. Потреба за оваквим књигама, која недвосмислено постоји, знак је једног другачијег читања наше помало надуте цивилизације.

Мр Слободан Владушић   

(„ПОЛИТИКА“, Културни додатак, 5. новембар 2005. године)

 

 

Језиком свељубави
говор из срца света

     Књигом о Пресветој мајци Богородици, књигом која у свом најдубљем значењу сабира утростручену тајну, тајну рођења, распећа и васкрсења Сина Божијег Исуса Христа, исказану гласом саме Матере, гласом Богородице – романсијерка Љиљана Хабјановић Ђуровић се, попут најзначајнијих хагиографа древне прошлости, уписала у низ оних скрушених истраживача житија светаца који својом убедљивом књижевном речју сведоче о чудесном јединству свељубави и свебића.
     Роман Свих жалосних радост није само једнозначна биографија удеса оне, међу женама одабране, која је благословом зачећа и рођењем Сина Божијег спасила свет од узалудности трзања и залудности битисања, и која је властитим и болом Сина својега обасјала само срце света, очистивши га од земаљских грехова и непочинстава.
     Овај роман је изнад свега приповедање о суштинској снази и спознаји вере, роман о благослову и безмерном утешитељству, роман који одгонета сложеност и разноликост искуства рађања, страдања и узнесења.
     Бирајући за сижеа својих романа биографије и удес оних жена које су свој земаљски живот подредиле вишем смислу вере, смислу служења Богу и светости душе (Света Петка); смислу националне одбране и спасења српскога народа од Агарјана (Књегиња Милица), и земни живот Пресвете Богородице, велике мајке која је својим материнским чином сабрала све људске сузе и патње у Свих жалосних радост, градећи јединствен симбол преобличавања од реалног у небесно, у обасјање и озарење, романсијерка Љиљана Хабјановић Ђуровић истовремено одређује и сопствену позицију. Она је та која записује, а записујући сведочи, а сведочећи чува оно унутарње језгро спознаје о жени – прародитељици свега у свету и света самог, матерници у чијем се крвавом пулсирању зачиње и рађа најсветија и најистинскија од свих твари, а то јесте живот, а то јесте дете, а то јесте јагње божије.
     Све ове жене (јунакиње романа Петкана, Игра анђела и Свих жалосних радост) повезује јединствен симбол, симбол жртве, симбол отелотворења у свим сегментима људског трајања, суштина и смисао самоодржања, ход ка висинама, према крајњем циљу, ход ка светлости.
     То је вечно сједињавање земље и неба (рођењесмрт), успостављање непрекинутог циклуса живота у вечности.
     Божији син, Исус Христ, кога је родила Блажена Марија, сведржитељски је принцип који симболизује све фазе васељенског живота, уједињјући све елементе у вечиту кружницу: светлост и тмину, језик и говор, праштање и очишћење, страдање и спокој, веру у језик свељубави, у искру светлости која вечни сјајем обајсава невиделицу.
     Ауторка је роман Свих жалосних радост градила на принципу тројства: вера, љубав, нада, принципу који кроз троструко сведочење апостола Јована, Тимотеја из Листре и саме нараторке обликује комплексну драматичну причу која има универзално значење.
     „Преписујући трагове“, путујући унатраг кроз двехиљадегодишњи временски простор, следећи путоказе Старог и Новог завета, ауторка вештином искусног наратора гради спољашњи омотач приче, који попут првобитне кошуљице окружује унутрашњу причу – причу саме Богородице.
     Линију трагизма појачава преломна тачка – распеће њеног детета, прогони и хајке, зло које се силовито обрушава на њу у свим видовима, а ауторка све то исписује доследно и уверљиво, гласом који кроз означено време поприма уверљивост у могућност исказаног да се све баш тако и догодило.
     Свесно преузевши ризик описивања и обликовања живота најсветије у људском роду, романсијерка из поглавља у поглавље, низом симболичких слика, садржајима који нам дочаравају познату библијску причу у савременом значењу, психолошким понирањем и разјашњењима преломних збивања у души јунакиње показује идентитет оне чија је судбина постала ходочаснички пут ка небеском: вечна радост у вечној светлости.
     И ту сад долази прича о икони истоветног наслова Свих жалосних радост, о руској икони која је објединила ово казивање у роману, појачавши основна значења и истакавши раван трагизма у сфери божанског.
     Композицију ове књиге условила је приповедна структура: у сваком одељку приповеда се по један догађај из живота благе Марије, и сви ти догађаји творе целовиту наративну линију, наративни низ, чинећи и наративно јединство радње у свеобухватности и обједињавању огромног временског распона. Ауторка је успела да створи до опипљивости густу атмосферу, у коју читалац зарања и коју дубоко у срцу осећа. Све то резултат је огромне грађе (историјско-теолошке) коју је романсијерка успела да асимилује, и да укаже на највише и најдуховније средиште егзистенције, оног бивања које обзнањује Дух Свети и које означује наду, наду и наново рођење у светлосном озарењу, у вечном ослонцу напаћених душа, у сабрању бесмртности и вечног блаженства.
     Ако су псалмопевци, ако су путујући певачи, ако су слепи и невидни очињим видом, ако су нишчи, ако је људско мноштво себе пронашло у одсјају Његове светлости, ако је речено: „Ви сте видело свету“, ако су небески просјаји кроз дневну тмину знаци благовести, ако су сузе грешних постале зрнце смираја у окриљу Његовом – онда је Љиљана Хабјановић Ђуровић, романом Свих жалосних радост, успоставила врхунско мајчинство као спасење, као радост и као највишу светињу.
     Свих жалосних радост јесте књига о божанском белегу трајања кроз рушно и пропадљиво време, језиком свељубави говор из срца васељене.

Милица Краљ   

(„САВРЕМЕНИК“, Београд, 132–133/2005, 134/2006)

 

 

Између стрепње људског
и милости Божанског

      Да ли природна опсесија за женским ликовима у романима нашег најчитанијег писца, Љиљане Хабјановић, потиче из њеног женског писма? Већ подужа галерија таквог родослова настајала је Аном Маријом које је није волела, преко Иве, Јавне птице, Пауновог пера, дабоме, Женског родослова. Да би у романима о Светој Петки, књегињи Милици и Богоматери Марији добила свој највиши тематски домет и уметничка отелотворења. Заправо, та романескна искушења била су изазов списатељици да искаже оно брушење који ће домашити и те ликове. Иако је тежина таквог задатка двоструко опасна. Оправдати историчност сваке од ових личности, а у оскудној документарности ући у њихова бића. Покрити уметнички, али сачувати њену аутентичност, која се опире пишчевој имагинацији, јер читалац већ има о тако познатим личностима своју представу из аутентичних извора. Иступања мимо тог тока читалац не опрашта, чак ни када је пишчева имагинација досегла највишу инспиративност и уметничку обојеност.
     Свесна таквих проблема, Љиљана Хабјановић се у овој изузетно рискантној теми ухватила у коштац са огромном грађом до које је у својим домашајима могла доћи (историјске, религијске, научне и духовне нарави, али и личног доживљавања материјалног и духовног света који је предмет њеног опуса: путовања по светим местима, археолошким ископавањима, музејима, црквама и манастирима итд.)
     Свих жалосних радост (тако се зове једна чудотворна икона из Русије), како је назван роман о земаљском животу пресвете Богородице, по начину и току изношења његове грађе, пре је роман о самом Исусу Христу у брижној исповести Мајке Марије и реалистичком казивању апостола Јована.
     Иако на крају романа постоји белешка која открива смисао композиције ове две монолошке исповести (тамо се каже да је „ову Јованову повест о Мајци“ открио Тимотеј из Листре, међу свицима у заоставштини Јована Богослова, као веран ученик апостолов у две деценије), очигледно је да се, без обзира на то упутство, једна инвентивна композиција већ догодила. У преплитању две исповести, као две светлости које падају на исти предмет да би с обе стране био осветљен свом својом пуноћом, Хабјановићева је давала њихову унутрашњу разнородност и природну истоветност.
     Брижност и савршеност у лепоти Мајке са свом њеном узвишеношћу у лику Богоматере, вероватно одговара и жени списатељици, која са лакоћом влада најинтимнијим чулима у свом сликарском флуиду. Наравно да је њена подређеност нечему чему је одређена у познатом предању, односно текстовима пророка и Библије, одредила и наративну причу којом се креће њена личност, па и њена улога. Али ако је већ обухватила све те изворе – сва та општа места, од тога како су је у касним годинама добили Јоаким и Ана, како је живот посветила Богу, детињство и девојаштво провела у Храму, до удаје, односно безгрешног зачећа, рођења Богомладенца и нежног и забринутог мајчинства са Исусом све до његовог пострадања а потом и васкрсења, списатељици је најтежи део посла остао у начину како успети уметнички савладати ту грађу, а нигде се не огрешити о њену строгу документарност. Утолико пре што овде није само реч о историјској личности, коначно не само о Маријином земаљском животу – реч је о моћи идентификације са божанским. Чак и кад се искључи догматска строгост. Али ако је право на сродство по осећањима било њен императив, онда је имала и литерарно право да га изнесе.
     По унутрашњем набоју, Хабјановићева је, у високој инспиративности, за све време држала њен моћан електрицитет, необичну еруптивну снагу којом је хватала догађаје у својлитерарни коштац, млела их великим експресивним жаром, јер је савладивост теме зависила о свести о њеној могућој несавладивости.
     Апостол Јован, кога Христос највише љубљаше, и коме је мајку поверио са крста, други је наратор, који допуњује Марију. Њен глас је глас мајчинства, додуше, земаљско у мајчинству већ је само по себи равно божанском, глас срца и љубави за сином, утолико пре што се у њој преплиће двострука истинитост: да је родила Богочовека и да ће он пострадати за спасење људи. Глас апостола Јована прича је о римској и јудејској цивилизацији, пре Христа, односно за његово време, о историји хришћанства из његових почетака, на изворишту, о доласку Месије, о новим идејама које свету доноси Спаситељ, јер је било време за нове идеје људског рода, избавитељске и списатељске.
     Заправо и Мати и Апостол у светлосној жижи имају Христа. Иако је овај роман о Мајци стварно у живим реалистичким детаљима оцртао живот њеног земаљског бића, иако је стварно пластичним реалистичким минуциозностима оцртао Јованово земаљско биће, као и свих других апостола, ипак је сва мотивика која их је објашњавала била у служби лика Исуса Христа. Пластичност којом то чини реализам ове прозе бајковито одражава митску позадину у разгранавању и листању мотива. Делује веома импресивно готово енциклопедијски збран документарни материјал (од старозаветних књига, Старог и Новог завета до потоње литературе и савремених сазнања) рапрострт у брижљиво ткану прозну масу ове књиге, што јој даје уметничку сугестивност и историјску уверељивост. Кад вас прожме такво осећање, с радошћу ћете прихватити, рецимо, повест о посети Богородице Светој гори, тамо где су били неки безбожни храмови који су пред њом попадали, јер ће се ту развити нова хришћанска црква.
     Задивљује начин на који је успела да огромну религијску грађу, стварану по жанровским потребама (посланице, пророчке књиге, јеванђеља, житија, беседе), подреди књижевној грађи, дајући јој природни ток у стилском уједначењу, логичан след у унутрашњој драматургији и – исход у божанско. Пред нама тече моћна река историјских догађаја, велика галерија личности, породице са разгранатим родословним стаблима, од Господа Исуса Христа и његове Мајке, апостоли и први верници, римски властодршци и тирани, цареви и краљеви, све до фарисеја и свештеника, убогих и обичних људи, моћних и силних, честитих и злих – у том нашем првом веку по Христовом рођењу, до Јованове смрти, апостола који је једини умро у дубокој старости, у 94. години, природном смрћу, у граду Ефесу.
     Насупрот документарном складу, многи детаљи имагинативне слободе добиће своје оправдање у уметничком сажимању. Поетско којим се домашује божанско увек је оправдавала истинска уметност. Оправдавала обе њене идеје – и о чему је казано и шта је казано.
Љиљана Хабјановић је домашила обе идеје.

Љубиша Ђидић   

(„КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“, Београд, јануар 2006. године)

 


Истргнути делови живота

     Нова књига Љиљане Хабјановић Ђуровић Свих жалосних радост наставак је њена претходна два остварења, Петкане и Игре анђела. Три дела граде јединствени след у погледу тематске оријентације и приповедног обрасца који се на њу примењује, у погледу језика и стила и најзад, али не и на последњем месту, идејног предлошка књижевног текста. Ауторка која је славу стекла пишући углавном о проблемима наше савремене жене, у последње се време окренула романсираним биографијама историјских личности, у Петкани свете Петке, у Игри анђела кнегиње Милице, а у потоњем остварењу и Богородице. Тематска промена, од савремености до историје, пропраћена је и наглашенијим идејним/религијским планом. Плод духовног сазревања, Свих жалосних радост наставак је поменутих дела и на тој равни, па следи ауторкино све интензивније верско интересовање. Свесна чињенице у којој је мери хришћанско учење одредило и Свих жалосних радост, Ваша критичарка се опредељује да остварење представи с књижевног, а не религијског становништва, имајући на уму да његов најважнији аспект оставља у аманет неком другом тумачу.
     Књига прати земаљски живот Богородице, од начина на који је, захваљујући божјој промисли, дошла на свет, све до њеног последњег чина, када се Христовим следбеницима објавила после васкрснућа. Прича о Богородици неодвојива је од приче о Исусу, о његовом рођењу, делима које је починио за живота те о завршном чину васкрснућа такође. У бити две наративне линије стога приповедају и два наратора. Један је Јован Богослов, а други сама Богородица. Проводећи нас кроз познате библијске легенде, наратори заступају две различите перспективе. Јован Богослов, мушкарац и писац, могао би се схватити као глас званичног, објективног посматрача и учесника историјских догађаја. Глас Богородице, жене и мајке, могао би се тумачити као лични угао. Библијске легенде фикционално прати интроспекција, која понире у психу оба наратора подједнако. Стога ни свети Јован у фикционалном отклону Љиљане Хабјановић Ђуровић није ни само званичан и објективан, већ је испуњен људском и верском љубављу. Као сваки човек, отворен је за патњу. Поред наративне и психолошке равни, списатељица у текст уводи и трећу. Можемо је назвати религијском, или идејном. Посреди су рефлексивни пасажи који, потичући од оба наратора, износе поједине моменте хришћанске доктрине. Стога ни Богородица не заступа само појединачно, већ и њен лик носи општији, религијски потенцијал.
     Два приповедача и њихова двострана усмереност, на животно, људско и земно, колико и на питања вере, последица су начина на који ауторка обликује модел света. Христ је, каже она, рођен у пећини, а она је место мрака. Јер свет у који је дошао предео је тмине, а људи обитавају у његовој мрклини не марећи за реч божју. Свет је, међутим, и замка и пут. Живот посвећен искључиво материји супротставља се посвећености богу и духу, принципима вере, љубави и наде. Многобоштво, које слави стваралачку моћ пути, схвата се као грех. Телесност, међутим, у себи носи клицу божанског стремљења, онако како и надређени принцип све обликује према људима. Није човек постао због суботе, већ је Свемоћни и суботу, као и све друго, створио због човека, пише у Свих жалосних радост. Двојство у човеку и стварности може бити располућеност уколико људи не спознају и не прихвате религијску истину. Оно, међутим, може бити и склад замене и узвишене љубави у човеку који се сав предао Богу. Љиљана Хабјановић Ђуровић бира ову другу могућност.
     Актуелна књижевност подразумева поступак обликовања који елементе опште културе, податке из области историје и уметности уводи као чињенице књижевног текста. Ауторка је тај узус испоштовала, везујући се за повест времена о коме пише, па Свих жалосних радост добија (у романсираној биографији нимало неочекивано) и слој историјског романа. Уметност и књижевност присутни су двојако. Јованов текст у његовој заоставштини налази Тимотеј из Листре, тако да се књига чита у кључу поступка приређеног рукописа. Тимотеј, колико и сам писац приређеног животописа, чин писања објашњавају као плод божје промисли, налог који се мора извршити. На тај начин ова књига добија на веродостојности, то јест, њен истиносни статус се, у складу с поетичким конвенцијама, не доводи у питање. Други начин је садржан у рефлексивним пасажима. Откривајући литературу коју је Љиљана Хабјановић Ђуровић прочавала да би написала ово остварење, алузивни слој текста недвосмислено тумачи (самотумачи) модел света какав се делом обликује.
     И историјски и поетички аспект текста, уосталом, нису непознати ранијим ауторкиним књигама. Трећи поступак који припада њеном препознатљивом приповедном обрасцу јесте техника наговештаја. Колико читаоцу, толико и самој главној јунакињи, током целог тока текста пружа се низ наговештаја који најављују Христову судбину. Носећи свест о усуду какав чека њеног сина, па самим тим и њу, очекујући страдање, Богородица храбро устрајава у науму да испуни своју судбину и тако потврди истину. Драматичност тог знања најзанимљивији је моменат књиге. Поглед који гледа смрти у очи, док га прате радости и трагика земног трајања, те узвишеност живота праведника:
     „Ја сам знала да ће мој син пострадати... Учила сам да живим без будућности. Само тренутак који траје. Да примим истргнуте делове живота као да су живот. Да се радујем датом.“
Из дубине такве спознаје животна путања мајке исписује лук једне несвакидашње, великом патњом и великом радошћу обележене судбине.
     Како, најзад, вредновати једну овакву књигу? Имајући превасходно на уму да житије јесте жанр средњовековне, али не и пост/модерне књижевности, о њој се може говорити с три становишта: црквене уметности, савремене књижевности и документарне прозе (романсиране биографије). У прво становиште не могу да улазим, али морам да поставим следеће питање. Ако у књизи прочитамо да Богородица за Христа каже нпр. чедо мајчино, како црквена уметност, која је изразито канонизована, и то на симболичким плану, упркос чињеници да је посреди историјска личност, тј. обична жена, може гледати на толико приземљивање?
     Без обзира на становиште које изаберемо, може се говорити о композицији и језику остварења. Добро ускладивши поступке нарације са њеним земним и божанским простором, психолошке интроспекције и наговештаје, религијски (идејни), историјски и поетички аспект текста, Љиљана Хабјановић Ђуровић остварује прецизно компонован текст. Без сувишних епизода и сувишних детаља, о књизи се с резервом може говорити са становишта прејаке осећајности, што понегде, свакако, прати и прејак језик (уздрхтало срце, крхотине мисли). Та је појава у савременој књижевности проказана, али не мора бити и у романсираној биографији, и то посвећеној личности из области религије.
     Понека се примедба, међутим, може поставити језику. Ретке граматичке грешке Вашој критичарки сметају мање од помодних израза, које би лингвисти окарактерисали као џокер (реч која сама по себи не значи ништа, а може попримити свако значење) и негативно оценили као осиромашење и вулгаризацију језика. Такви су, на пример, у овој књизи: догађати се, дешавати се, учинити (нпр. усхићеним). Писца, између осталог, открива и детаљ. Вашој критичарки посебно смета што се неки вербални обрасци понављају из дела у дело претећи да се окују у шаблон („Бол. Бол. Бол.“, Игра анђела, стр.76; „Анђели! Анђели! Анђели“, Игра анђела, стр. 76; „Бол! Бол! Бол!“, Свих жалосних радост, стр. 391).
     Ауторка је такође пропустила могућност да језиком и стилом раздвоји два наративна гласа и тако оствари феномен који Бахтин назива полифонијом. Посреди је поступак који је обележио модерну прозу, а значи склапање модела света посредством више различитих гласова и перспектива свести. Свих жалосних радост овако остаје у извесном смислу равно остварење, затворено у један глас и једну свест. Књизи у бити недостаје – ако тако могу да кажем – пишчево становиште, визија, па дело остаје затворено и у једну те исту идејну раван. Религијску. Ауторка је, нпр., могла искористити предности полифонијског романа, па дело склопити у роман у коме се сукобљавају или преплићу (или – зашто да не? – и сукобљавају и преплићу) две свести. Две тачке гледишта, два доживљаја света. Могла је, затим, своју визију везати нпр. за Јована Богослова, који је писац, и радњу пропустити кроз поетичку визуру.
     Ограда типа „ако тако могу да кажем“, пак, тиче се тачке из које неки текст прераста у књижевно дело, јер за њега није довољно бити имагинативан те језички и композиционо коректно остварити текст. Њему је нужна ауторска визија, која текст кључно одређује као уметнички. Ту тачку прелази Игра анђела и зато се може одредити као (добар) роман. Свих жалосних радост јесте тек романсирана биографија.

Др Душица Потић   

(„ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ“, Нови Сад, IX/2006)